Petar Mandić (1920 – 2012) bio je jedan od ljudi koji su obeležili život Nove Varoši (Srbija) posle Drugog svetskog rata.

Ko je bio Petar Mandić

U pitanju je doajen kulturne scene i predan delatnik na polju obrazovanja ovog malenog grada podno Zlatara. Tokom života je obavljao mnoge službe: od učitelja i direktora škole, preko referenta za prosvetu i kulturu sve do direktora Doma kulture, što je bila skoro trodecenijska uloga po kojoj je ostao upamćen.

Kao detaljniji odgovor na pitanje Ko je bio Petar Mandić? umesto formalne biografije sačinjene u faktografskom stilu, predlažemo da u nastavku pročitate autorski tekst Rada Aničića, njegovog unuka.

Tekst je napisan specijalno za zvaničnu internet prezentaciju Zadužbine „Petar Mandić“.

Iz pera unuka Rada Aničića

Prijatni julski dani u Novoj Varoši. I ne tako prijatni 10 godina kasnije, dok ispisujem ove redove, pomalo žaleći se na vrućinu. To žaljenje na tren prekinu slika moga dede Pera koji se znao od Nove Varoši do Užica probijati peške. Žedan škole i znanja. Prekinu mi žaljenje i njegovo krhko telo koje sedi preko puta mene, dok mi mirno sažima svoj od Boga ispunjeni život. Znao sam da prenosim na papir nešto veliko. Bolje reći, nisam znao – osećao sam.

- Rade, bilo bi dobro da ovo napišeš. Da imaš. Pa možda nekad negde i objaviš.

Posle deset godina mi stiže još jedna velika potvrda da slučajnosti ne postoje. Baš na desetogodišnjicu ovog kazivanja, koje se kuva u meni misleći da još nisam dorastao da mu posvetim knjigu, pojavljuje se Zadužbina sa njegovim imenom. I zahvaljujući njegovom Oliveru, deda nastavlja da živi večno.

Uz tihe zvuke Radio Beograda i hladnu limunadu pretvaram se u uvo i slušam dedino kazivanje:

Rođen sam 1920. godine u Amzićima. Prva dva razreda osnovne škole sam završio u Radoinji, a druga dva u Kokinom Brodu. Nižu gimnaziju sam završio u Novoj Varoši.

Drugi svetski rat je prekinuo moje školovanje. Po završetku rata, 10. februara 1945. godine Oblasni oslobodilački odbor u Pljevljima me ukazom postavlja za učitelja i upravitelja osnovne škole u Rutošima. Sedmog novembra odlazim na odsluženje vojnog roka u Sloveniju, mesto Boinjska Bela kod Bleda. Po odsluženju vojnog roka ponovo sam postavljen za upravitelja i učitelja u Rutošima.

U letnjim mesecima 1950. godine Ministarstvo prosvete Srbije organizovalo je po planu i programu dopunsko doškolovavanje za učitelje koji su završili gimnaziju. Nakon koga polažem diplomski učiteljski ispit sa ocenom vrlo dobar. Prvog septembra 1950. godine rešenjem opštinske uprave postavljen sam za direktora i predavača matematike, u višim razredima osmogodišnje škole u Bistrici. Tu sam proveo pet godina.

U septembru 1955. godine sam, po potrebi službe, premešten za direktora osnovne škole u Novoj Varoši, a 1956. u upravu Skupštine opštine Nova Varoš, na dužnost referenta za prosvetu i kulturu. Posle dve godine rada postavljen sam za načelnika opštih poslova. Kasnije me premeštaju za direktora Radničkog univerziteta, a 1959. godine postajem direktor Doma kulture u Novoj Varoši, gde ostajem sve do penzije 1986. godine.

Za postignuti uspeh u radu dobio sam više pohvala i nagrada. Za opismenjavanje odraslih osoba dobio sam Plaketu Ministarstva prosvete Srbije. Za rad u sprovođenju programa za razvoj kulture dobio sam zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Dom kulture u vremenu moga rada dobio je Vukovu nagradu, najviše priznanje u kulturi i prosveti. Odlikovan sam Ordenom za narod sa srebrnom zvezdom. Dobitnik sam nagrade 4. decembar, te Poveljе međurepubličke zajednice za kulturno-prosvetnu delatnost u Pljevljima, kao jedan od prvih osnivača ove zajednice. Povelju Kemal Šećerkadić sam dobio za doprinos uspešnom sprovođenju programa kulturno-prosvetne zajednice na prostoru tri tadašnje republike u okviru Jugoslavije: Srbije, Bosne i Hercegovina i Crne Gore.

Učesnik sam mnogih kongresa učitelja na prostoru cele bivše Jugoslavije. Sarađivao sam u pisanju Hronike škola u Bistrici, Novoj Varoši, izradi publikacije o životnom delu Ćamila Sijarića, akademika i književnika. Redovno sam čitao listove Politika, Prosvetni pregled, lokalnu štampu, časopise Ovđe (Podgorica), Mostovi (Pljevlja), Savindan (Prijepolje) [retko se dešavalo da odem kod dede, a da ga ne zateknem da nešto čita – prim. R. A.].

Biran sam za odbornika Skupštine Nova Varoš, predsednika Saveta za prosvetu i kulturu, predsednika Sindikalne organizacije prosvetnih i kulturnih radnika opštine Nova Varoš, kao i za člana Saveta regionalnog istorijskog arhiva u Užicu.

U braku sam primereno živeo 60 godina sa svojom suprugom Radmilom, koja mi je bila veliki oslonac u radu. Sa njom imam troje dece i petoro unučadi.

Novovaroški Dom kulture je osnovan spajanjem Gradske biblioteke i Radničkog univerziteta. Biblioteka je u Dom unela oko hiljadu naslova zahvaljujući bibliotekaru. Iz Radničkog univerziteta u Dom sam uneo dosta postignutog iskustva. Delatnost Doma je bila: rad na proširenju bibliotekarske delatnosti, organizovanje i sprovođenje amaterske i pozorišne delatnosti, rad niže muzičke škole koju je do mog odlaska završilo sedam generacija.

Organizovano je više književnih večeri na kojima su učestvovali i dobitnici NIN-ove nagrade. Dom kulture je pomagao i rad sportskih organizacija: šahista, Lovačkog udruženja, Udruženja slepih i slabovidih. Organizovali smo gostovanje profesionalnih pozorišta iz Beograda, Kragujevca, Niša, Užica, kao i gostovanje Narodnog zabavnog orkestra Televizije Beograd.

Filmski program bio je toliko razvijen da se redovno tražila karta više. Bilo je filmova koji su dnevno igrali i 5-6 puta, a novovaroške predstave su igrane na svim važnijim festivalima nekadašnje SFRJ.

Kroz naš Dom kulture prošla su mnoga zvučna imena, a meni je bila neopisiva čast da ih ugostim. Navešću samo neka, koliko me sećanje služi: Ljuba Tadić, Olivera Marković, Rade Marković, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Zoran Radmilović, Mija Aleksić, Miodrag Petrović Čkalja, Divna Đoković, Milić od Mačve, Darinka Matić Marović, Radmila Bakočević, Dušan Trbojević, Radoslav Trkulja, Dušan Jakšić, Miroslav Ilić, Lepa Lukić, Predrag Cune Gojković, Biljana Ristić, Safet Isović, Gabi Novak, Tereza Kesovija i još mnogi drugi…

Siguran sam da je deda pored ovakvih imena, ipak, najviše voleo da ponedeljkom, na pijačni dan, porazgovara sa seljakom. Znao je saslušati tuđu muku, podeliti savet, uputiti kritiku. Bio je smiren, trezven, pošten i pravedan.

Poslednje pitanje koje mi je deda Pero uputio jedne martovske večeri bilo je:

– Rade, koliko još ima do svitanja?

– Zašto me to pitaš, deda?

– Da mi izračunaš koliko ću još živeti...

Sutradan, 15. marta 2012. godine, upokojio se.