Prema usvojenoj metodologiji konkursa za nagradu „Profesor Borivoje Jelić“, pošto je prethodno izvršen izbor, a potom i dešifrovanje nagrađenih radova, objavljujemo pomenute radove u celini, kao i kratke biografije njihovih autora.

Nagrađeni radovi i biografije autora

Amela Ramčević, Iva Ranđelović i Dunja Kovačević dobitnice su novčane nagrade na literarnom takmičenju na temu „Zdrava porodica - temelj zdravog društva“, koji je u saradnji sa Srednjom školom iz Nove Varoši organizovala Zadužbina „Petar Mandić“.

Šifra: KOSEM

„Zdrava porodica - temelj zdravog društva“

Majko, oče, stubovi tog velikog, presvetog hrama koji se zove porodica.

Toliko čvrsti, nepokolebljivi, nesalomljivi, neuništivi stubovi, na kojima se gradimo mi. Podižete nas od one najmanje čestice peska, sitne i neprimetne, od tog malog i sitnog dolazimo do hrama, palate, carskog dvora koji ste podigli vi. Od vas nastaje najjače utvrđenje na svetu, porodica... Nema te sile koja bi urušila mukom stečene bedeme ni za vek vekova.

Zaboravili smo vrednost te tvrđave, palate, tog carskog dvora. Zaboravili smo značaj, vrednost, jačinu. Eh, da smo samo ostali potpuno svesni šta porodica znači. Koliku težinu ima ta reč otac, onaj čovek umornog lica, žuljevitih ruku, prosede brade i kose. Koliku težinu ima reč majka, ona žena mekog srca, nežnog lica. Koliku težinu imaju reči brat i sestra, ono dvoje koji su delovi nas i naše duše.

Sve dok budemo zaboravljali njihov značaj, nemir će vladati, blud i sve ono loše, ono izdajničko, ono razočaravajuće. Sve one jude, ubice, ljude bez srca, saosećanja, nisu majke mazile, nije ih otac grdio, jednostavno nisu živeli u pravoj tvrđavi, niko ih nije podigao na odgovarajući tron, nisu oni znali, nisu umeli...

Zato pitam se sada? Kada će nas nebo opet pogledati, kada će doći kraj ovom zulumu, kada će svaka tvrđava stajati mirno bez pomicanja, da li će svet postati bolje mesto sa svim svojim tvrđavama? Pitaću se tako u nedogled, sve dok ovaj mnogobrojni svet ne shvati pravu vrednost, onu ispravnu, iskrenu i istinitu.

Sve će loše prestati, svaka zla rabota će stati, onda kada postanemo dvor pravih stubova. Onda kada nam majka ulije ljubav, empatiju, saosećanje, poštovanje, razumevanje i stid, onda kada nam otac ulije jačinu, samopoštovanje, veru i bogobojaznost. Kada sve ovo budemo imali, kada budemo svesni, svet će prodisati, ljudi progledati, zavladaće večno proleće.

Pustite da prave zore zarude, da suncima zaspemo seljenske stude, da u svaki kut proleće nastupi, da tama ode u beskrajni ponor bez dna, da se ljudi vole, da sve miriše na život, a ne na barut, suze, krv, tugu i patnju, da ne gledamo više crnu tminu, da u naše tvrđave dođe svetlost, koja se ne gasi.

Mi smo ogledalo naše porodice, ne dajte da to ogledalo daje neispravan izgled. Neka ovaj naš golemi svet zamiriše na čisto, na onaj rajski mir.

Vi roditelji posvetite se, a vi deco pokažite se.

Sejmo u svojim njivama ono što neće privući korov, sejmo ono što će zauvek ostati lepo i ono što će tu njivu činiti posebnom.

Biografija Amele Ramčević

Amela Ramčević je učenica drugog razreda Srednje škole u Novoj Varoši koja je veliki ljubitelj književnosti, osobito naše. Za svoj najveći „hobi“ smatra pisanje svojih „malih dela“, a kao najvećeg uzora u pisanju izdvaja Ivu Andrića.

Šifra: 517

„Zdrava porodica - temelj zdravog društva“

Otvorih oči i zabljesnu me svetlost, jaka, bela i zaslepljujuća. Udahnuh vazduh, suv i težak, u moja nespremna pluća. Vidim nepoznata lica, bele zidove, krevet. Osećam bolničnki miris, sterilan, a nepodnošljiv. Zaplakah onoliko glasno koliko je moj slabi glas dopuštao. Gde sam došla?

Pored toliko bolnica i doktora, nismo zdravi. Još su naši preci bolovali od raznih bolesti koje i danas poznajemo, ali postoji i nešto novo, nedavno otkriveno, sa čim se oni nisu borili, ili je bar njihova borba bila lakša. Nešto podmuklo, nepredvidivo, bez početka i bez kraja, spremno da nas sve otruje i uništi – obolelo društvo.

Ono preti svima. Neki će ostati imuni, ali mnogo je više onih koji će pokleći, postati i sami bolesni. Ova bolest posebno je teška jer nema simptoma ni leka. Nismo je ni svesni, a ona nas izjeda i spolja i iznutra.

Ovakvo bolesno društvo naizgled deluje sasvim normalno, a zapravo je čvrsto izgrađen sklop od pogrešnih vrednosti shvatanja, nedostatka ljubavi i saosećanja, mržnje, zavisti, neprihvatanja. Potrebe za materijalnim iznad duhovnog, koje je od davnina neophodna hrana za dušu. Straha od života, usamljenosti u svetu punom ljudi. Koristoljublja i neiskrenosti. Otupelosti.

Kada se nađe u ovakvom svetu, čovek je isprva zbunjen, uplašen i nesiguran. Često pokušava da veruje u ljudsku dobrotu iako ga mnogo toga uverava u suprotno. Vraća se osloncu koji mu uporno izmiče. Onda, posle određenog vremena i uzaludne borbe, počne da se pokorava. Postane i sam deo sistema koji ga je plašio. Pogrešne vrednosti prihvati kao prave, prestane da voli i mašta i razume druge. Zaboravi da mu je i samom nanesen bol i počne da ga nanosi drugima.

Ipak, ne završe svi tako. Postoje i oni koji su dovoljno jaki da ljubavlju i vedrinom istraju, suprotstavljajući se naizgled nepobedivom svetu. Takvi ljudi temelj su našeg društva i čovečnosti. Oni su dragocenost za sve nas. Šta je ono što ih čini takvima? Šta je to toliko jako i istrajno u čoveku, toliko čisto i neokrnjeno da ga ni ovakav svet ne može uzdrmati?

Prestadoh da plačem. Majka me privi na grudi. Osetih toplinu, njen dah, njenu ljubav. Otac se smeši, jak i siguran. Znala sam da nisam sama, da sam voljena, da mi ne mogu ništa ni svetlost, ni vazduh, ni veliki beli zidovi, ni ljudi, ni zloba, ni novac, ni samoća. Oni su moj oslonac.

Kao da sam već tada znala da ću celog života biti zdrava. Da ću uvek imati moći i snage, suočiti se sa ljudima, školom, problemima, prvom ljubavi, razočaranjem, tugom, padovima. Da ću biti spremna gde god pođem, a opet imati gde da se vratim. Da me ovaj svet nikad neće promeniti i poraziti, jer imam temelj jači od svakog zla – porodicu.

Sa životom se borim svakog dana. To je teška i neprekidna borba. Nekad poželim da odustanem, učini mi se da ipak nema smisla, ali setim se njih. Setim se svega čemu su me naučili, svega što su mi pružili i kažem sebi – neću ih razočarati. Daću im dokaz da njihova borba nije bila uzaludna. Služiću se snagom koju su mi dali i možda ću je i sama nekad predati svojoj deci, a ona svojoj. Možda, ako tu snagu budemo dovoljno čuvali i negovali, ovaj svet ipak nekad ozdravi.

Biografija Ive Ranđelović

Iva Ranđelović je učenica četvrte godine prirodno-matematičkog smera gimnazije. Ostvarila rezultate na mnogim takmičenjima iz različitih predmeta, kao i na više literarnih takmičenja. Svi njeni uspesi su prošle godine zaokruženi Svetosavskom nagradom, koju smatra svojim najvećim uspehom.

Šifra: KALIFORNIJA

„Zdrava porodica - temelj zdravog društva“

Bez korena, stablo bi palo poneseno prvim vetrom, bez zdrave porodice, nejako mlado biće pada poljuljano olujom života.

Rođeni smo skoro isti. Uplakani, teški svega par kilograma, nesvesni situacije u kojoj smo se našli, a nesposobni da sami opstanemo. Tada smo sigurni da je porodica jedino što nam je istinski potrebno. Neko da nas uplakane nosi na grudima, umorne uspava pesmom, da nam da život. Neko da nam pokaže šta znači voleti i biti voljen. Da njegov glas oživi prve reči koje čujemo, da nam bude oslonac dok prvim koracima bezbrižno idemo ka odrastanju. Da u njemu vidimo sigurnost, a kroz njega postanemo svesni sebe.

Mi ne znamo šta je to svet, kuda nas vode dani koji dolaze. Ali znamo da će roditelji biti oni koji nas kroz sve to vreme vode sa sobom. Zato se i ne plašimo. Strahujemo samo da nas neko od njih ne odvoji. Oni brinu sve naše brige. Gledaju nas kao deo sebe, jer ipak, od njih smo postali.

Dok smo još tako mali, naš mozak upija sve. On se tada razvija, obrazuje svoje zakonitosti, i stvara sliku „normalnog“. Volećemo druge onako kako su nas voleli. Pazićemo onako kako smo bili paženi. Videćemo sebe baš onako kako su nas videli, kada još nismo bili svesni lika u ogledalu. Prošlost je oblikovala našu sadašnjost. Sve što smo proživeli nas je menjalo.

Kada već malo odrastemo, postanemo svesni sebe i sveta u kome živimo, ni tada uloga porodice ne prestaje. Možda smo sada sposobni da sami obavimo dosta toga, ali zasigurno, nismo prošli sve. Porodica ima glavnu ulogu u tome, kakvi ćemo postati. Šta će biti naša interesovanja, šta ćemo smatrati ispravnim i koje vrednosti ćemo poštovati. U porodici svakog dana gledamo ljubav – ili mržnju, slogu – ili raskol. Smatraćemo poželjnim ono na šta smo u porodici navikli, jer čovek teži poznatom pa makar to bilo i loše po njega.

Iz zdrave, skladne i porodice ispunjene ljubavlju i brigom, razvijaju se veliki ljudi. Ljudi puni razumevanja, ljubavi i strpljenja. Spremni su da vole, pruže ljubav i pokažu empatiju.

Porodica ima glavnu ulogu da nas ohrabri, podrži i podstakne u ostvarivanju svojih snova. Da nam pokaže da možemo sve što poželimo, i da će biti uz nas i onda kada pogrešimo.

Sve što smo u porodici usvojili, pratiće nas celo života, jer oči pamćenja nikad ne oslepe.

Biografija Dunje Kovačević

Dunja Kovačević je učenica druge godine prirodno-matematičkog smera gimnazije, sa najvišim ocenama. Pored školskih obaveza učestvuje u mnoštvu vannastavnih aktivnosti, horu, bibliotečkoj i sekciji stranih jezika, obeležavanju važnih datuma. Svestrana je i interesovanja joj sežu u razne oblasti prirodnih, tehničkih i društvenih nauka.