U skladu sa dosadašnjom tradicijom, objavljujemo najbolje radove po oceni žirija, koji su napisani u okviru četvrtog po redu konkursa za nagradu „Profesor Borivoje Jelić“ , na temu „Pričao mi je moj deda“. Mišljenje stručnog žirija o svakom od navedenih radova možete pročitati na ovom linku.

Nagrađeni radovi i biografije autora

Uz svaki rad objavljujemo i kratku biografiju autora.

Šifra: Kockar

Nekada su vremena bila bolja, govorio je. A vreme činimo mi. Ono ne može samo biti bolje, ili lošije; vreme smo mi.

Pričao mi je moj deda, kako je nekada sve bilo bolje, kako se toliko toga promenilo od njegovog do mog detinjstva, kako rastem u drugom vremenu. I kada ga slušam, pomišljam kako sam mogla lepše odrastati, kako sam mogla iskusiti sve divote nekadašnjeg doba. A to je bilo doba ljubavi. Doba bogatstva i sreće, radosti i zadovoljstva. Sada više ni reči ne znače ono što su nekada značile. Pričao mi je deda, kako je njihov dom bio najbogatiji u selu. Nisam to razumela, jer znam da nisu imali mnogo. Imali su trošnu kuću i parče zemlje. Nisu putovali, nisu imali novca. Imali su odeću godinama staru, ručno napravljenu, u njihovoj kući. I mislila sam da on ne razume pojam bogatstva, premda ga je on razumeo mnogo bolje od mene. Imao je osmoro braće i sestara. Kuća im je svakog dana bila puna ljubavi, puna sloge. Temelj njihove kuće možda nije bio čvrst. Možda bi se kuća urušila sa prvim nevremenom. Ali temelj njihove porodice bio je neuništiv. Postavili su ga majka i otac, ludo zaljubljeni i svesni da nemaju ništa, do jedno drugo. Znali su da će svoju sreću i bogatstvo sagraditi sami. Slogom i poštovanjem postavili su temelj, na njemu, hrabro su sagradili svoju porodicu. U zidove, utkali su ljubav, da im vanjske sile ne mogu ništa. Prozore su sazidali velike, da im deca imaju pogled na svet. U vrata, uzidali su velikodušnost, da svako ko uđe u njihov dom, oseti pripadanje i gostoprimstvo, da njihova deca, izlazeći iz doma znaju da gde god odu, uvek imaju kome da se vrate, koga da ih sačeka na kućnom pragu i primi u zagrljaj, ma koliko odrasli bili. Iz te kuće odlazili su u svet hrabro, svako na svoju stranu. Roditelji su im dali krila, pustili u let, iako su, kroz godine, ispraćajući jedno po jedno svoje čedo, gubili deo sebe. Ti delovi rasuli su se po svetu. Neko od njih, postao je doktor, neko pilot, neko profesor, a neko radnik u pogonima. I svi ti delovi, kada bi se u staroj kući opet spojili vredeli bi isto, imali bi svu moć ovog sveta. A odvojeni, ne bi vredeli ništa, ne bi mogli bez svog korena, bez svog oslonca, bez svog detinjstva. Poučena svojim roditeljima, njihovom hrabrošću i odlučnošću da sebi stvore život koji su sanjali, i njihova deca, među kojima je i moj deda, stvorili su sebi temelje u porodici. Izrodili decu, i od njih dobili blagoslov, unučiće.Kada god mi priča o svom životu, detinjstvu i odrastanju, pomišljam kakva bi sreća bila živeti u takvom vremenu. Kada je Bog predstavljao ljubav, a ne razlog za podelu. Kada je porodica bila utočište, a ne izvor koristi, kada su braća i sestre bili najbolji prijatelji, a ne suparnici u podeli onoga što je od roditelja ostalo. Njegovo detinjstvo bilo je zdravije od današnjeg. Dane je provodio u prirodi, sa prijateljima, koje nije morao tražiti na ulici, već oko svoga ognjišta. Nedeljom, išli su u crkvu, moleći se za svoje i zdravlje bližnjih svojih, znajući da Bog ima poslednju reč. Tada je bila sramota lagati, biti nepošten i zlonameran. Živelo se onako kako je Bog odredio.

Drugačija vremena nisu došla sama. Doneli su ih ljudi udaljeni od Boga. Reka mržnje i zlobe ljudske, izašla je iz svog korita, preplavila zemlju i promenila ljude. Ali ne sve. Ta voda nije mogla ništa onima koji su blizu Bogu, koji veruju, i dalje, i prave ideale. Zahvalna sam što su moji roditelji bili upravo jedni od njih. Što su držali do svoje porodice i onda kada je to bilo teško. Što su svoje vreme posvetili meni, i mojoj sestri, trudeći se da od nas naprave dobre ljude, u novom vremenu. I neka nam vreme ne bude izgovor. Potrudimo se da ga svojom dobrotom i ispravnim delima vratimo ka Bogu, da od njega napravimo ono vreme u kome želimo da živimo, jer ne određuje vreme nas, već mi njega.

Biography of Dunja Kovačević

Dunja Kovačević was born on December 24, 2007 in Prijepolje. He lives in Nova Varoš, where he graduated from the elementary school "Živko Ljujić" with a "Vuk Karadžić" diploma. She is a student in the 4th year of the high school science and mathematics major, with the highest grades.

Šifra: maslačak567

Šahovska tabla, figure na stočiću koji se nalazio ispod vinove loze, leto u selu, deda i ja. Kraljica bela vođstvo preuzela, a crni kralj ostao sam, nije li tužan ovaj dan? Sunčevi zraci padaju mi na lice, otkrivajući moj besni pogled, moj mrzovoljan stav, opet sam izgubila, isto kao i prethodni dan.

To je bilo davno, kada sam bila mala provodila sam mnogo vremena kod dede i babe na selu, za vreme letnjeg raspusta. Da, može se reći bila sam dedina mezimica, ali nikad me nije puštao da pobedim. Deda i ja smo voleli društvene igre, pogotovo smo uživali u kartama i šahu, oboje smo bili takmičarskog duha, ali ja nikako nisam uspevala da ga pobedim. Iznova i iznova zahtevala sam borbu, hoću revanš, ali na kraju dana uvek bude šah-mat. Opet isto ono razočarenje, opet uzdisaj, a za njima reči mog dede: „Sokole moj, nikad se ne predaj!“ I tako bismo igrali opet, i opet, sve dok ne osetimo miris ukusnog hleba i supice, pa sednemo za trpezu pre nego što baka stigne da nam kaže da je vreme za ručak.  Iako sam tada većinu vremena bila namrštena, ipak mi je ovo lepa uspomena. Krenem, započnem, hoću, a odustanem, tada mi kao sunce kroz maglu sinu reči „Sokole moj, nikad se ne predaj!“ To je moj moto, moj vetar u leđa, podsetnik da čak i kada te više nema uz mene si deda. Posle ručka opet smo igrali šah, sve do večere, a posle večere zaspala sam sa gorkim ukusom poraza, ipak kada je osvanuo novi dan, ptičice su glasno cvrkutale, kao da su mi govorile da se ne predam. Tako sam svakog narednog dana ustajala sa novom nadom da ću jednog dana pobediti, verujući da ne smem da se predam. Ipak, nikad ga nisam pobedila, ne zato što sam odustala, već zato što su dedu uskoro stigle godine, a sa njima i bolest.  Tako sam izgubila svog belog saigrača, nisam imala sa kim da igram šah, a šahovska tabla ostala je iza starog kauča da sakuplja prašinu, i upravo sada držim je u rukama dok se prisećam svih partija koje sam odigrala sa dedom. Gledajući u sve one figurice prekrivene prašinom, sećanja odjednom nisu tako bleda, hoću da znaš – Nikad nisam odustala deda.

Priznajem, pomišljala sam, mnogo puta, ali svaki put me nešto spreči – to su bile tvoje reči. Hvala ti za sve deda. Uporan i vredan stvoriće sve, pobeda je za onog koji se ne predaje!

Biografija Anđele Popadić

Anđela Popadić je rođena 19. avgusta 2009. godine u Užicu i učenica je drugog razreda Srednje škole u Novoj Varoši.

Šifra: leptirić25

„U svakoj kući mora da se zna ko je roditelj, a ko dete, i te uloge se ne smeju menjati“. „Uvek poštuj starije, pomaži roditeljima i imaj strpljenja prema njima i za njih čak i kada nisu u pravu i kada su se o tebe ogrešili“. Na skoro svakom porodičnom ručku slušam i ćutim na sve lekcije o roditeljstvu koje mi se upućuju. „Ne možeš tako da razgovaraš sa majkom!“ Besnilo je neko u meni kao u kojem uličnom psu huktalo i penilo. A kada se u vama toliko dugo nakuplja niz neizrečenih reči, pogađate, ništa dobro od toga neće proizići. Ali, jednom, pričao mi je moj deda…

Deda je moj čudnovat čovek, ili će vam se bar tako činiti, ako ga pak sretnete u prodavnici kako sa velikim interesovanjem analizira deklaraciju neke mlečne čokolade tražeći procenat kakaoa koji ona sadrži. Ako ga sretnete u šumi, kako sa mojom nanom prikuplja bilje za čaj, ili ako ga primetite u kutku jedne sobe kako zamišljeno ćuti, pomislićete isto – „čudnovat je to čovek“. Kako mi je još uvek malo godina te me nije uhvatila kakva demencija, sećam se naših igara u njegovom stanu. Sećam se, jednom, kada sam pala sa bicikle, trčala sam najvećom brzinom koju je mogla da razvije i postigne jedna sedmogodišnja devojčica da mi poljubi raskrvareno koleno. I to sam uvek radila. Kad me je god zadesila kojekakva ogrebotina, uvek bih trčala njemu da je poljubi i obeća mi da će proći. Za mene on je uvek bio i ostaće veoma misteriozan čovek. Ali dobar čovek. Uvek je tu da pomogne svima i kada bilo kom komšiji nešto zatreba, znaju koga će pozvati – mog dedu.  Misteriozan je ipak. „ Ne sudi knjizi po koricama“ trebalo je da se setim. Ali, ja sam ovu knjigu pročitala već više puta, i očigledno su mi neke stranice promakle. Nemoguće da celo svoje detinjstvo nisam mogla da uvidim koliko mudrosti se krije u njemu. Koliko loših iskustava i promašenih prilika. Mada, trebalo je da pretpostavim, stariji ljudi iza senke svoje starosti kriju mnoge tajne. I tako, jednog kišnog popodneva, pričao mi je moj deda… Skuvao mi je čaj i zamolio me da sednem pored njega. Dao mi je do znanja da je pre koji dan video kako oštro odgovaram svojoj majci. Objasnila sam mu šta se desilo, ili sam bar pokušala, jer me je na pola mog pojašnjenja prekinuo: „Nikada ne znaš šta sutra nosi“. Ostala mi je zaglavljena ta rečenica u glavi. Sa izrazom čuđenja na mom licu pretpostavio je da mi ništa nije jasno, kao i što mi nije bilo. Ispričao mi je jednu strašnu priču. Samo jednom prilikom se svađao sa svojom majkom i iako je bio u pravu, to sebi nikada nije oprostio. Njegova majka je ubrzo preminula, a oni se nikada nisu pomirili. Verovatno su jedno drugom sve oprostili, ali boli kada su poslednje reči koje ste uputili nekoj tako važnoj životnoj figuri kao što je majka, zle i pogrešne. „Nikada ne znaš šta sutra nosi“. I u pravu je. Nebitno da li je to smrt, bolest ili kakva nepogoda, nikada ne treba da nam zadnje reči izlete u besu, neiskontrolisano. U jednom trenutku kao da sam videla jednu iskru suze u suženju njegovog oka. Taj prizor me je boleo i uvek će. Uvek sam ja njemu trčala u naručje da me uteši, a tada prvi put sam ga videla kako plače. I kažem, taj prizor me boli. Boli me, jer nisam mogla da ga poljubim i kažem mu da će proći. Jer je već prošlo. Ali sam mu ipak pomogla.

Ne znam kakav je moj deda bio otac mome ocu, ali ako je svemu ovome verovati moguće, a jeste, on je dobar otac. Ali je još bolji deda. Naučio me je da se sa besom treba odnositi strpljivo, iako su to dve velike suprotnosti. Velik je i mudar samo onaj čovek koji svoj bes može obuzdati, a da tako ne šteti ni sebi a ni drugima. Onaj koji će svaku raspravu završiti ljudski i koji će uvek u njima poentirati pravim vrednostima. I zato, obećala sam sve dedi, da nikada neću ponoviti njegovu grešku, a on iako to ne zna, mnogo je mudriji nego što misli. Ponekad je prava mudrost zasnovana na greškama prošlosti.

Biografija Emine Krdžević

Emina Krdžević je učenica drugog razreda srednje škole u Novoj Varoši.

Pohvaljeni radovi

Šifra: naočare

Svi kao deca imamo svog heroja. Čoveka kome se divimo i potajno želimo da budemo kao on. 

Međutim, moj heroj nije uopšte iz crtanih filmova ili neke serije. On je čovek koga poznajem od rođenja, čovek koji jako voli da priča priče o ljudima koji su za njega bili značajni i vredni. On čuva porodične vrednosti i tradiciju od zaborava. U nekim trenucima tuge ili očaja on je taj koji bi me oraspoložio, utešio i bodrio da nastavim dalje. Za svaku situaciju našao bi adekvatnu priču, u kojoj se nekad, možda, našao on ili neko njemu sličan. Kad bi neko od nas dece u kući počeo da se žali na uslove i kako nemamo dovoljno mesta za privatnost, on bi uvek rekao onu nezaboravnu rečenicu „gde kuća nije tesna, čeljad nisu besna“. Nasmejao bi se za sebe, jer jedino on zna zašto ne treba da se žalimo. Pričao je, kako je to bilo u vreme rata, kada ljudi nisu imali šta da jedu, odvodili su ih u logore i mučili do smrti. Posle ove rečenice uvek je išao težak uzdisaj, pričao je kako on kao dete nije shvatao poentu zajedništva, uvek se žalio na hranu ne shvatajući bedu u kojoj su živeli. Pravdao nas je jer znao je kako se osećamo, kako razmišljamo. Često je govorio da u kući, kao što je njegova, koja broji trinaest članova nikad nije dosadno, tiho i monotono. Ponekad bi se naljutio na buku koju stvaramo iz dana u dan igrom, ali ta ljutnja ne bi dugo trajala, jer kako kaže voleo je da čuje smeh, zbog svog detinjstva koje je prošlo u plaču i neprestanom strahu. Često je pominjao jednog svog druga iz klupe koga nije video od početka rata. Uvek se sećao njihovih nestašluka, ali jedan trenutak svog života duboko mu je ostao u sećanju. Njih dvojica su krenuli u školu, ne sluteći šta ih čeka. Pošto nisu bili dobri đaci stalno su dobijali opomene od učitelja. Međutim, rešili su da idu u hajduke i, kako kaže, brane svoju zemlju. Ali kako to rade hajduci, zakletvu su dali u šumi pod starim hrastom. Zakletvu nije pominjao, ali je dodao da je nije pregazio bez obzira koliko dugo nije video druga. Posle ove priče bi verovatno zaspao i mene bacio u razmišljanje. Da li prijateljstvo može da traje i kada osobu ne vidite decenijama? Koja je svrha rata i ubijanja nedužnih ljudi? Da li svaka bora na čoveku oslikava težinu njegovog života? Kako bi se današnja deca ponašala u takvim situacijama? Verovatno bi zaboravili sve, pogazili zakletvu i nastavili dalje. Da li se vrednost čoveka meri delima ili rečima? Šta znači biti dobar čovek u vreme kada se vrednuje samo materijalno? Ali sam sigurna u jedno, da ću se ugledati na čoveka, poput mog dede, koji ima moralne vrednosti. Koliko god nekome bilo glupo da ispadne dobar i veran, meni neće biti. Shvatam dedu kada mi kaže da se ne žalim na život. 

Iako imam dosta sestara i braće želim da im budem oslonac kao što je moj deda. Da uvek mogu da računaju na mene iako to često ne ispoljavam. Da budem veran prijatelj. Iako svi svog heroja ne govore, ja sa ponosom mogu reći da je moj deda moj heroj!

Biografija Marije Trtović

Marija Trtović je rođena 4. avgusta 2009. godine u Prijepolju..

Šifra: Sunčica

Neki ljudi kažu, očevi su ćerkama poseban svemir. Kao rođeni mrgud, tu sam da demantujem i kažem da je lično meni, moj deda bio taj poseban svemir. 

Naš odnos nije bio običan, bio je jedinstven i čist. Od onog dana kada me je izneo iz porodilišta, do dana njegove smrti, mi smo bili jedno. Ista duša, otkucaji srca, a dva različita tela. Kao malenoj devojčici, pričao mi je da me je on rodio, da sam mu iz oka ispala i došla na ovaj svet kao njegov maleni naslednik. Uvek mu je laskalo to kada neretko iskažem da mi je on dao ime i da me je on vaspitao. Bio je to nesvakidašnji odnos. Često bi me vodio sa sobom gde god da pođe, nebitno da li je to bila šetnja, da li se išlo u goste ili na selo. Bila sam njegov pravi mali krpelj. Otac i majka su kroz šalu provlačili to da njega volim više nego njih, a potom, deda i ja bismo uputili pogled jedno drugom uz osmeh koji bi samo mi protumačili. Nikada mi nije ništa zamerio, uvek bi sve tolerisao i opraštao i govorio kako je to samo sastavni deo odrastanja. Uvek me je branio i sklanjao od zla. Bila sam prava njegova princeza. Kada nisam htela nikoga da poslušam, slušala sam njega, a kada bi sve svi naljutili i grdili me, trčala sam kod njega jer sam znala da me u njegovom naručju čeka najtopliji zagrljaj i reči utehe. Bio je to moj anđeo čuvar i moja oaza mira. Da li uradila najgoru ili najbolju stvar, uvek je bio tu, kao moja najveća podrška i najčvršći oslonac. Kada je došao taj kobni januar i kada je prestao da diše, na neki način, prestala sam i ja. Život je odjednom, iz najvećeg šarenila, prešao samo na sivo i belo, poput nekadašnjih slika. Shvatila sam da više neću imati nekoga kome ću trčati u zagrljaj i prepričavati kako sam provela taj dan. Obično je on bio taj koji me svake godine obraduje i prvi ušeta u našu kuću za Božić. Ove godine, nije bilo tako. Ja sam došla u njegovu, ali njega nije bilo. Stajala je samo njegova slika koja je posmatrala nas kako sedimo u crnini sa najvećim bolom u duši. Ostali smo nedorečeni. Da sam znala da je poslednji dan prošle godine bio zadnji kada ću ga videti, jače bih ga izgrlila i pokušala da dočaram koliko ga volim. Praznina u mom srcu je još uvek prisutna i razjeda me činjenica što znam da će zauvek tu i ostati i da je niko nikada neće popuniti. Uvek ću se sećati njegovih toplih reči, osmeha i zagrljaja. Niko mi to ne može zameniti. Njegovo „Ančo“ će mi uvek izmamljivati osmeh na lice kada god ga se setim. Dok dišem i živim, živeće i on kroz mene. To je bio čovek koji se jednom rađa, koji nije znao za ružne reči, sebičnost i zlo. Uvek mi je govorio da je najbolji i pravi lek osmeh, i da se uvek smejem jer sam tako, po njegovom, najlepša i voleo je takvu da me gleda. 

Bio je to pravi dar od Boga, na kraju, njemu je i otišao. Lepi moj deda Bogdan. Sada, umesto mene, zasmejava narod, na onom gore, kako kažu, boljem mestu. Znam da me vidi i čuje i znam da me još uvek štiti od zla, samo sada, duhovno.

Biografija Ane Drčelić

Ana Drčelić je rođena 14. juna 2007. godine u Beogradu. Učenica je IV razreda srednje škole u Novoj Varoši, obrazovnog profila elektrotehničar računara.

Autori radova koji su osvojili prva tri mesta dobiće, prema propozicijama konkursa, po 10. ooo (deset hiljada) dinara. Dodatno, Zadužbina „Petar Mandić“ će kako autorima nagrađenih, tako i autorima pohvaljenih radova pokloniti po jedan primerak knjige Tesla: Duhovni lik (drugo, izmenjeno i prošireno izdanje), sa posvetom autora. 

Svim autorima nagrađenih i pohvaljenih radova srdačno čestitamo i želimo im uspeh u daljem stručnom usavršavanju i razvijanju talenta za pisanje. 

Posebnu zahvalnost dugujemo direktorki Branki Rakonjac i profesorskom kolektivu Srednje škole Nova Varoš, na dobroj volji za saradnju i uloženoj energiji da se takmičenje održi po svim pravilima i standardima koji važe za ovu oblast.