Петар Мандић (1920 – 2012) био је један од људи који су обележили живот Нове Вароши (Србија) после Другог светског рата.

Ко је био Петар Мандић

У питању је доајен културне сцене и предан делатник на пољу образовања овог маленог града подно Златара. Током живота је обављао многе службе: од учитеља и директора школе, преко референта за просвету и културу све до директора Дома културе, што је била скоро тродеценијска улога по којој је остао упамћен.

Као детаљнији одговор на питање Ко је био Петар Мандић? уместо формалне биографије сачињене у фактографском стилу, предлажемо да у наставку прочитате ауторски текст Рада Аничића, његовог унука.

Текст је написан специјално за званичну интернет презентацију Задужбине „Петар Мандић“.

Из пера унука Рада Аничића

Пријатни јулски дани у Новој Вароши. И не тако пријатни 10 година касније, док исписујем ове редове, помало жалећи се на врућину. То жаљење на трен прекину слика мога деде Пера који се знао од Нове Вароши до Ужица пробијати пешке. Жедан школе и знања. Прекину ми жаљење и његово крхко тело које седи преко пута мене, док ми мирно сажима свој од Бога испуњени живот. Знао сам да преносим на папир нешто велико. Боље рећи, нисам знао – осећао сам.

- Раде, било би добро да ово напишеш. Да имаш. Па можда некад негде и објавиш.

После десет година ми стиже још једна велика потврда да случајности не постоје. Баш на десетогодишњицу овог казивања, које се кува у мени мислећи да још нисам дорастао да му посветим књигу, појављује се Задужбина са његовим именом. И захваљујући његовом Оливеру, деда наставља да живи вечно.

Уз тихе звуке Радио Београда и хладну лимунаду претварам се у уво и слушам дедино казивање:

Рођен сам 1920. године у Амзићима. Прва два разреда основне школе сам завршио у Радоињи, а друга два у Кокином Броду. Нижу гимназију сам завршио у Новој Вароши.

Други светски рат је прекинуо моје школовање. По завршетку рата, 10. фебруара 1945. године Обласни ослободилачки одбор у Пљевљима ме указом поставља за учитеља и управитеља основне школе у Рутошима. Седмог новембра одлазим на одслужење војног рока у Словенију, место Боињска Бела код Бледа. По одслужењу војног рока поново сам постављен за управитеља и учитеља у Рутошима.

У летњим месецима 1950. године Министарство просвете Србије организовало је по плану и програму допунско дошколовавање за учитеље који су завршили гимназију. Након кога полажем дипломски учитељски испит са оценом врло добар. Првог септембра 1950. године решењем општинске управе постављен сам за директора и предавача математике, у вишим разредима осмогодишње школе у Бистрици. Ту сам провео пет година.

У септембру 1955. године сам, по потреби службе, премештен за директора основне школе у Новој Вароши, а 1956. у управу Скупштине општине Нова Варош, на дужност референта за просвету и културу. После две године рада постављен сам за начелника општих послова. Касније ме премештају за директора Радничког универзитета, а 1959. године постајем директор Дома културе у Новој Вароши, где остајем све до пензије 1986. године.

За постигнути успех у раду добио сам више похвала и награда. За описмењавање одраслих особа добио сам Плакету Министарства просвете Србије. За рад у спровођењу програма за развој културе добио сам златну значку Културно-просветне заједнице Србије. Дом културе у времену мога рада добио је Вукову награду, највише признање у култури и просвети. Одликован сам Орденом за народ са сребрном звездом. Добитник сам награде 4. децембар, те Повеље међурепубличке заједнице за културно-просветну делатност у Пљевљима, као један од првих оснивача ове заједнице. Повељу Кемал Шећеркадић сам добио за допринос успешном спровођењу програма културно-просветне заједнице на простору три тадашње републике у оквиру Југославије: Србије, Босне и Херцеговина и Црне Горе.

Учесник сам многих конгреса учитеља на простору целе бивше Југославије. Сарађивао сам у писању Хронике школа у Бистрици, Новој Вароши, изради публикације о животном делу Ћамила Сијарића, академика и књижевника. Редовно сам читао листове Политика, Просветни преглед, локалну штампу, часописе Овђе (Подгорица), Мостови (Пљевља), Савиндан (Пријепоље) [ретко се дешавало да одем код деде, а да га не затекнем да нешто чита – прим. Р. А.].

Биран сам за одборника Скупштине Нова Варош, председника Савета за просвету и културу, председника Синдикалне организације просветних и културних радника општине Нова Варош, као и за члана Савета регионалног историјског архива у Ужицу.

У браку сам примерено живео 60 година са својом супругом Радмилом, која ми је била велики ослонац у раду. Са њом имам троје деце и петоро унучади.

Нововарошки Дом културе је основан спајањем Градске библиотеке и Радничког универзитета. Библиотека је у Дом унела око хиљаду наслова захваљујући библиотекару. Из Радничког универзитета у Дом сам унео доста постигнутог искуства. Делатност Дома је била: рад на проширењу библиотекарске делатности, организовање и спровођење аматерске и позоришне делатности, рад ниже музичке школе коју је до мог одласка завршило седам генерација.

Организовано је више књижевних вечери на којима су учествовали и добитници НИН-ове награде. Дом културе је помагао и рад спортских организација: шахиста, Ловачког удружења, Удружења слепих и слабовидих. Организовали смо гостовање професионалних позоришта из Београда, Крагујевца, Ниша, Ужица, као и гостовање Народног забавног оркестра Телевизије Београд.

Филмски програм био је толико развијен да се редовно тражила карта више. Било је филмова који су дневно играли и 5-6 пута, а нововарошке представе су игране на свим важнијим фестивалима некадашње СФРЈ.

Кроз наш Дом културе прошла су многа звучна имена, а мени је била неописива част да их угостим. Навешћу само нека, колико ме сећање служи: Љуба Тадић, Оливера Марковић, Раде Марковић, Милена Дравић, Драган Николић, Зоран Радмиловић, Мија Алексић, Миодраг Петровић Чкаља, Дивна Ђоковић, Милић од Мачве, Даринка Матић Маровић, Радмила Бакочевић, Душан Трбојевић, Радослав Тркуља, Душан Јакшић, Мирослав Илић, Лепа Лукић, Предраг Цуне Гојковић, Биљана Ристић, Сафет Исовић, Габи Новак, Тереза Кесовија и још многи други…

Сигуран сам да је деда поред оваквих имена, ипак, највише волео да понедељком, на пијачни дан, поразговара са сељаком. Знао је саслушати туђу муку, поделити савет, упутити критику. Био је смирен, трезвен, поштен и праведан.

Последње питање које ми је деда Перо упутио једне мартовске вечери било је:

– Раде, колико још има до свитања?

– Зашто ме то питаш, деда?

– Да ми израчунаш колико ћу још живети...

Сутрадан, 15. марта 2012. године, упокојио се.