Награђени радови Награђени радови Према усвојеној методологији конкурса за награду „Професор Боривоје Јелић“, пошто је претходно извршен избор, а потом и дешифровање награђених и похваљених радова, објављујемо поменуте радове у целини, као и кратке биографије њихових аутора. Награђени радови и биографије аутора Стефан Младеновић, Ива Ранђеловић и Андреа Шапоњић освојили су новчану награду и књигу Тесла: Духовни лик, док су радови Андријане Ранитовић и Калине Ракоњац похваљени и награђени књигом Тесла: Духовни лик. Стефан Младеновић Стефан Младеновић Шифра: ПОБЕДА „Поштуј оца свога и матер своју“ Сечиво подмуклог ветра пробада завесе и у собу уводи упорне зраке светла. Као рало, зраци се круто пробијају кроз њихове боре освештане временом, скамењене муком. Гледам их, и као што мај враћа топли ветар, тако ми ћутање враћа њих... родитељи. Плитак облак дима враћа њу, имењакињу мајке Божијега сина, младу, плаву, снажну. Њена златна коса љуби се са плавим небом и све ми се у дечијој глави врти: „Боже, анђео!“. Држи ми замишљену дечију главу у крилу и нешто пева, нешто што не разумем, неким другим језиком, и коначно схватам: истина је оно што ми се чини док гледам како јој се коса плете у облаке. Нешто пева, гласом модрим и плитким попут пролећног потока њена песма жубори и слива се у моје уши. И у његове. Он стоји, у неком другом правцу и својим тврдим погледом руши и равња небеса и земљу. Крутих ногу укопан у земљу, он пркосно косом цепа облаке и поздравља сунце. Отац... Мајка. Сећања бледе док се сивило новембра лепи и гмиже уз небески свод над њиховим главама тврдим и седим. „Та времена су иза наших савијених леђа“ – као да кажу њене ситне очи из својих загнојених пећина. Иза њих су, или још само у њима, делом и у мени, који их посматрам и патим у носталгији за временом које је припадало неким другим, тада младим, људима. Ћутимо. Мука, као и вода, налази свој пут кроз ране на длановима и кроз резове на стомаку. То је нужда времена и његов потпис и печат на добро обављен рад, признање за оне над којима је обављен. Неизбежна копча на њиховој кожи која цвилећи међу седим длакама иште поштовање. Ту муку они остављају за собом у ходу и постељи у којој спавају и кашикама којима једу. Седе, непомично и мудро, бројећи звезде које им је обећао Бог... Аврам и Сара, Јосиф и Марија. „Свет је био против нас, али ти си ту...“ – уморно се хвале његове кошчате руке са мном, мени. „Свет је против мене, али ви сте ту!“. Спознаја милује савест. Ја сам некадашњи они, они су будући ја, а када се њихов прах буде под земљом веселио небесима, ја ћу, као они сада, бројати своје звезде, скамењен сећањем на њих. Гледам их, и као што мај враћа топли ветар, тако ми ћутање враћа њих... родитељи. Оригинални рад Стефана Младеновића Оригинални рад Стефана Младеновића Преузмите документ StefanMladenovic.pdf „Изузетно богата, барокна реченица, испуњена изразито поетичним метафорама и поређењима. Правописно и језичко-стилски одлично написано. Слика из детињства прелива се у слику садашњости кроз опозиције младост/старост, мај/новембар, сјај сунца/сивило.“ Професорка Мирјана Штрбац, чланица жирија Биографија Стефана Младеновића Стефан Младеновић је ученик четвртог разреда образовног профила електротехничар рачунара, који ужива у књижевности, учењу језика, изучавању разних филозофија... Стефан Младеновић је ученик четврте године Средње школе Нова Варош. Његова интересовања обухватају стране језике, књижевност, сликарство, музику, историју, политику, филозофију и теологију. Нека од тих интересовања су хобији којима се редовно бави (књижевност/писање, учење језика, изучавање разних филозофија...). Добитник је многих признања и диплома са такмичења из енглеског језика као што су такмичење Willkommen и државно такмичење из енглеског језика. Такође, у трећем разреду је постао стипендиста америчког министарства образовања и учествовао у многим програмима америчке владе који се организују на енглеском језику, као што је MEET програм. Победник је школског такмичења у писању есеја на тему „Прича тече даље и причању нема краја“ поводом Андрићевог јубилеја, те учесник многих школских пројеката. Жели да упише правни факултет, након чега би се бавио адвокатуром и политиком. Ива Ранђеловић Ива Ранђеловић Шифра: 17175 „Поштуј оца свога и матер своју“ Беше један сасвим обичан пролећни дан, ни кишовит ни нарочито топао, кад пођох на пут. У незадрживом лету који младост са собом неизоставно доноси, већ на самом почетку сам пред собом видела све лепоте и пространства која до тада нисам познавала. Жудела сам за њима, журила да им се предам. Кад кренух, мајка ме тихо дозва да ме загрли на растанку. Одмахнух руком. Нисам марила, нисам имала времена за такве бесмислице. Пут, вијугав и дуг, пријао ми је и чинио ме срећном. Ни на шта друго нисам мислила осим на то шта ћу следеће видети пред собом. Младост има јединствену способност да утка лепоту у сасвим просечне ствари, па је тако моје путовање, лепо и само по себи, добило такав сјај да ме умало заслепело. Стизала су ми писма од оца, али нисам желела да померим поглед са лепих предела да бих на њих одговарала. После неког времена, престала сам и да их читам. Човекова природа је таква да се увек, пре или касније, засити чак и оних ствари које су му биле најдраже. Идући тако, размишљала сам о томе како је сада цвеће мало мање румено, сунце нешто слабије сија, птице су утихнуле. Ипак, и даље сам била задовољна. Сретох једном неку стару комшиницу и она ми пренесе да ме мајка тражи, да јој треба моја помоћ. Рече ми да је пуно остарила и болесна, да не може сама да се брине о кући. Одговорих да ми је жао, али да је моје место ту где јесам, да само ту могу бити срећна. Знала сам да ће мајка замерити, но ипак сам себе ставила на прво место. Пут је све брже одмицао и ја сам све јасније увиђала да ће његова првобитна лепота ишчезнути у потпуности. Толико се све променило да сам се једва сећала како је изгледало на почетку. Дрвеће се потпуно сасушило, наоблачило се. Чини ми се да је почела да прокапљује и киша, а можда и није. Можда су то биле моје сузе. Лутала сам тако данима, недељама. Или су то ипак биле године. Слабо се сећам, било је то давно. Знам само да сам, идући са огромном тугом, и тешким мислима, скренула са оног свог пута који сам некад толико волела, и обрех се изненада испред старе породичне куће. Мајку и оца једва познах. Седели су на старој дрвеној клупи, бледи и погурени. Седи, нажуљаних руку и избораног лица. Кад су ме угледали, већ сам плакала као дете. Мислила сам да неће хтети да ме виде, да су љути због себичности којом сам одговарала на њихову бригу. Хтедох да се окренем и одем, али они ме изненадише. Стара, сетна лица озарише се. Смејали су се и пружали ми руке. Желела сам да се извиним, да све исправим, да им кажем да их волим по први пут, али нисам могла. Само сам плакала. Плачем и сад у тишини поред две камене плоче. Нисам добила опрост, нисам ни могла, јер ми никад нису истински замерили. Било је потребно тако мало – понеко писмо, загрљај, посета. То мало променило би много. Али младост, лепа, сјајна и полетна, то није разумела. Оригинални рад Иве Ранђеловић Оригинални рад Иве Ранђеловић Преузмите документ IvaRandjelovic.pdf „Рад 17175 одскаче од свих осталих у погледу уједначености квалитета, што га је издвојило већ у првом читању. Читак рукопис, висок ниво граматичке исправности текста и леп стил писања су његове одлике са техничке стране. У садржајном смислу, красе га дубина и јасноћа мисли, уз закључну поруку која младе нараштаје јасно опомиње на потребу поштовања родитеља током целог живота.“ Презвитер др Оливер Суботић, члан жирија Биографија Иве Ранђеловић Ива Ранђеловић је ученица трећег разреда природно-математичког смера Средње школе из Нове Вароши, која својим највећим досадашњим успехом сматра добијање Светосавске награде почетком 2023. године. Ива Ранђеловић рођена је 24. јуна 2005. године у Прибоју. Детињство проводи у Новој Вароши, где уписује Основну школу „Живко Љујић“ и завршава је као ђак генерације. Тренутно похађа природно-математички смер нововарошке гимназије. Претходних година учествовала је на многим такмичењима из различитих предмета. Посебно издваја прошлогодишњу прву награду на Републичком такмичењу из српског језика и језичке културе. У слободно време бави се писањем и већ је постигла резултате на литерарним конкурсима Српске књижевне задруге, Вукове задужбине, издавачке куће „Порталибрис“, манифестације „Шантићеви дани“ и многим другим. Добитница је награде САНУ у области међународних такмичења и смотри. Сви њени успеси су почетком ове године крунисани Светосавском наградом, коју сматра својим највећим досадашњим успехом. Андреа Шапоњић Андреа Шапоњић Шифра: СИДРО7 „Поштуј оца свога и матер своју“ Узани шумски пут обасјавају последњи зраци пролећног сунца. Призор нетакнутог дрвећа и тек изниклог цвећа смирује ми ум и чини пут лакшим. Уморна и поспана, али срећна и испуњена миром од вечерње службе, ходим каменитим путићем који води од цркве радујући се повратку кући и мајчином загрљају. Већ стигавши близу куће, угледах мајку где отвара врата и маше ми да пожурим јер је вечера спремна. Улазим и видим скроман, али с пуно љубави постављен сто и поздравивши се са свим седам за трпезу. Као и увек, пре него што почнемо са јелом захвалимо се Богу на свему што нам је дао и заједно са татом на челу стола, сви почнемо са вечером. За столом свако прича свој дан уживајући у мајчиним ђаконијама. На тренутак, искључујем се из разговора и посматрам мајку на чијим плећима почивају терети наших живота и брига под којима се она не савија већ стојећи усправно држи све нас да не паднемо. Испуцалих руку и уморног погледа, на њеном лицу ипак нема ничега до осмеха и непоколебљиве вере у нас, у живот и понајвише у Бога. Од свитања до сумрака њен дан испуњен је молитвама и миром који јој олакшавају свакодневне обавезе и не греју само њено, већ и наша срца. Видевши мајку, наш највећи узор и подршку, како дан започиње и завршава уз Господа, и ми, деца, почесмо да се крстимо и неспретно али сигурно разговарамо са Творцем. Чувши нешто што је тата рекао, мајка поче слатко да се смеје и, одједном, сви проблеми ми се учинише ситни и неважни. Тата је препричавао свој дан и смишљао шале да нас насмеје, док смо полако вечеру приводили крају. Помно га посматрајући, угледала сам ситне боре око насмејаних очију и огрубеле руке од тешког рада, знајући да све што ради свакога дана ради за нас и наше боље сутра. Одлазио би на посао пре свитања и враћао се уморан, али пун жеље да нас насмеје и саслуша, да понеки савет и упути на прави пут. С годинама све више постајем свесна да је много важније од новца за који се бори, управо ово што ради сваког дана, одвоји време за нас, да до знања да је ту и да нам чува леђа какве год олује наишле. Завршивши са вечером, сви заједно кренусмо да распремамо сто и певушимо неку добро познату мелодију. Док је мајка прала судове, ми се окуписмо око оца помно слушајући приче о неким давно минулим временима трудећи се да што више запамтимо. На крају приче, отац нас пољуби и пожеле лаку ноћ, а ја ухватих сестру и брата за руке и полако поведох на спавање. Пољубивши мајку, и сама се спремих за починак. Стадох испред икона и тихо се помолих за здравље и заштиту мојих најближих и још једном захвалих Богу за све што ми је дао. Можда немамо много материјалног, али имамо оно што истински вреди – слогу, веру и љубав. Легавши у кревет, кроз прозор поред, угледах звездано небо, осмехнух се и у тишини још једном прошаптах: „Хвала ти, Господе“. Оригинални рад Андрее Шапоњић Оригинални рад Андрее Шапоњић Преузмите документ AndreaSaponjic.pdf „Приповедач трепери унутрашњим миром и тихом радошћу истинског хришћанина. Правописно и језичко-стилски одлично написано. Прича варира мотив породичног склада какав се некада чешће сретао у нашој књижевности („Претпразничко вече“ А. Шантић, „Међу својима“ В. П. Дис, „Прва бразда“ М. Глишић).“ Професорка Мирјана Штрбац, чланица жирија Биографија Андрее Шапоњић Андреа Шапоњић, ученица четвртог разреда природно-математичког смера Средње школе у Новој Вароши, постигла је запажене резултате из српског и француског језика, учествујући на бројним литерарним конкурсима. Андреа Шапоњић је рођена у Ужицу 16. новембра 2004. године, а живи у Новој Вароши. Завршила је нововарошку ОШ „Живко Љујић“, а тренутно је ученица четвртог разреда Средње школе у Новој Вароши и похађа природно-математички смер. Током средњошколског образовања учествова је на бројним конкурсима из српског и француског језика. Године 2022. освојила је трећу награду на Републичком такмичењу из српског језика на тему „Плава гробница Милутина Бојића као вечни спомен“. Исте године је из француског језика освојила специјалну награду на конкурсу „Будућност Европске уније“ и том приликом посетила француску амбасаду са својом професорком. Гаји велику љубав према писању и светској књижевности. Њена жеља је да упише Факултет организационих наука Универзитета у Београду. Андријана Ранитовић Андријана Ранитовић Шифра: СУНЦЕ „Поштуј оца свога и матер своју“ Мирише неко пециво, можда са сиром. Чегрљају шољице од кафе, од слатког посудица. Једино то се назива срећом и миром. А то спокојство - то је породица. Та љубав и нежност - то је дом. Колевка се њише, мајка пева. У кућу је ушла радост и нада. И док чедо у колевци снева, Свима у глави једна мис`о влада – Нек` буде срећно, то је оно право, и најважније, нек` буде живо и здраво! И док трепнеш, већ први школски ранац. Добило је дете и сестру млађу. Учи бројеве, читање, писање. Стављају му реченицу ко ланац: „Немој први почињати свађу! Забрањена је туча и скитање“. О, зар већ има и прву љубав? Дани лете... Некад га родитељи и не познају, као да то дете више није дете. Шта радити? Ни они не знају, па кажу: „Забрањен је алкохол и цигарете!“. И одједном креће својим путем, у други град, на пос`о или факултет, више родитељи ништа не забрањују, само да им дође сад за викенд, да га загрле и весело запиткују, да поједе најлепше сарме, и спакује, понесе на пут. Јер нико се не мери с кухињом маме. Па нек` сваки кувар буде љут. Мирише неко пециво, можда са сиром. Чегрљају шољице од кафе, од слатког посудица. Једино то се назива срећом и миром. А то спокојство - то је породица. Та љубав и нежност - то је дом. Оригинални рад Андријане Ранитовић Оригинални рад Андријане Ранитовић Преузмите документ Andrijana Ranitovic.pdf „Песма по шифром СУНЦЕ обасјала је овај конкурс стихованим зрацима. Песма је састављена од шест, различито римованих и метрички неједнаких, строфа. Унутар строфа, стихови су хронолошки уређени, римовано складни, што даје мелодију целој песми. Понављањем прве строфе на крају песме постигнут је лирски ефекат. Песма је поетско-сликовити израз породичних вредности и хронологија живота породице у којој су родитељи њени ствараоци и сведоци. Аутор сликовито и суштински дефинише задату тему. Мирис пецива и чагрљање шољица у кући назива срећом и миром, спокојство породицом, а дом назива љубављу и нежношћу. То познање говори о поштовању онога ко је такав дом и породицу створио. Требало је бити занатски вешт па одговорити на задату тему у стиху и довољно заљубљен у поезију да би се овако значајни појмови могли опевати у стиху.“ Књижевница Лела Марковић, чланица жирија Биографија Андријане Ранитовић Ученица четвртог разреда смера економски техничар, Андријана Ранитовић, пише поезију и учествује на различитим књижевним конкурсима. Андријана Ранитовић је рођена 30. марта 2004. у Новој Вароши. Ученица је четвртог разреда Средње школе Нова Варош, смер економски техничар. Андријана има још две сестре, а по њеним речима, од малена је била емотивно и осетљиво биће и особа која воли живот и ужива у њему. Уз пуно маште и осећања које поседује, почела је самостално да пише поезију и учествовала на различитим књижевним конкурсима. Недавно је добила похвалницу на конкурсу Српске књижевне задруге за учешће на литерарном конкурсу „Бескрајно плаво коло“. Њене жеље у даљем школовању јесу да упише педагошки факултет, смер за васпитача. Као осећајна и брижна личност, сматра да би јој време проведено са децом помогло да сачува дете у себи. Калина Ракоњац Калина Ракоњац Шифра: АКОРД77 „Поштуј оца свога и матер своју“ Од рођења неко је бринуо о нама. Наравно, родитељи. Захваљујући њима детињство нам је испуњено љубављу, пажњи и радошћу. Али нису само они део наше породице. Породица су и наше баке и деке, тетке, ујаци и стричеви, и наши рођаци. Деда је, нама унуцима, често показивао једно стабло са именима. Говорио је: „Ово је мој отац, ваш прадеда, а он је имао још петорицу браће“, и тако редом. Ми бисмо радознало гледали у велику карту имена и неких чудних грана, а касније би деда дописивао и наша имена: Кристина, Коста, Вук, Алекса и на послетку моје име. Мило ми је што и ја на том дедином стаблу имам своје место, своју грану. Гранчицу, јер ја сам јединица. Али ту су моји рођаци, моја сестра и браћа од ујака, тако да нисам сама. Сви смо ми једна породица. У селу, деда би нас учио шта је имање и „наша земља“. Подигао би руке и говорио: „Оно су ваше ливаде, шуме, потоци“. Ми бисмо гледали у даљину и тражили границе и ограде, али их нисмо проналазили. За рођендане нам је поклањао јову, леску, јасен и трешњу. Весело смо се прислањали уз млада стабла и мерили се ко је више порастао. Баба нас је учила како да се понашамо и да поштујемо једни друге, а посебно суседе и познанике. Поставила би нам сто пун ђаконија, али не да би нас нахранила и почастила, него да се боље упознајемо и да будемо сигурни једни уз друге. За славу, Божић, Васкрс и друге важне породичне празнике испунимо целу кућу! И ми смо пружили наше гране на дедином стаблу, баш као и јова, јасен, леска и трешња. Лепршамо на ветру живота, слободно и сигурно, јер су нам корени дубоки и јаки. Оригинални рад Калине Ракоњац Оригинални рад Калине Ракоњац Преузмите документ KalinaRakonjac.pdf „Рад АКОРД77 се, поред несумњивог квалитета у техничком смислу, у садржајном погледу издвојио веома јасном поруком и изузетно инспиративном перцепцијом породице по угледу на аналогију из природе. Својим садржајем овај рад уности светлост у душу читаоца и везује веома пријатне конотације за породицу у њеном ширем контексту, који нас подсећа на дубоке, невидљиве корене који стоје иза видљивих грана нашег живота.“ Презвитер др Оливер Суботић, члан жирија Биографија Калине Ракоњац Калина Ракоњац је ученица првог разреда природно-математичког смера Средње школе у Новој Вароши, која свира клавир, учествује у разним ваннаставним активностима у школи, те тренира кошарку. Калина Ракоњац је рођена 7. марта 2008. године у Ужицу. Живи у Новој Вароши, у којој је завршила Основну школу „Живко Љујић“ са одличним успехом. Носилац је Дипломе „Вук Караџић“. Упоредо је завршила и Основну музичку школу Пријепоље (издвојено одељење у Новој Вароши) и свира клавир. На Међународном такмичењу „Музички отисак“ које је одржано у Врњачкој Бањи освојила је прво место у категорији дует. На Четвртом пијанистичком такмичењу у Ужицу добила је Похвалу за извођење композиције „Октобар“ Петра Иљича Чајковског. У седмом разреду је освојила треће место на окружном такмичењу за најбољу дечју карикатуру „Мали Пјер“. Ученица је првог разреда природно-математичког смера Средње школе у Новој Вароши. Одлична је ученица и учествује у разним ваннаставним активностима: хор, секција страних језика, обележавање значајних датума, израда портрета писаца, извођење разних композиција на клавиру... На школском литерарном конкурсу за школску славу – Савиндан, освојила је прво место на тему „Пред једном средњовековном фреском“. У слободно време тренира кошарку. Чланови Управног одбора Задужбине „Петар Мандић“ срдачно честитају свим добитницима награда, желећи им да наставе путем умножавања талената које им је Бог дао. Свим учесницима овогодишњег литерарног такмичења за награду „Професор Боривоје Јелић“ захваљујемо на учешћу и желимо им освајање награде на неком новом конкурсу. Посебну захвалност дугујемо директорки Бранки Ракоњац и професорском колективу Средње школе Нова Варош, на доброј вољи за сарадњу и уложеној енергији да се такмичење одржи по свим правилима и стандардима који важе за ову област.