Према усвојеној методологији конкурса за награду „Професор Боривоје Јелић“, пошто је претходно извршен избор, а потом и дешифровање награђених радова, објављујемо поменуте радове у целини, као и кратке биографије њихових аутора.

Награђени радови и биографије аутора

Амела Рамчевић, Ива Ранђеловић и Дуња Ковачевић добитнице су новчане награде на литерарном такмичењу на тему „Здрава породица - темељ здравог друштва“, који је у сарадњи са Средњом школом из Нове Вароши организовала Задужбина „Петар Мандић“.

Шифра: КОСЕМ

„Здрава породица - темељ здравог друштва“

Мајко, оче, стубови тог великог, пресветог храма који се зове породица.

Толико чврсти, непоколебљиви, несаломљиви, неуништиви стубови, на којима се градимо ми. Подижете нас од оне најмање честице песка, ситне и неприметне, од тог малог и ситног долазимо до храма, палате, царског двора који сте подигли ви. Од вас настаје најјаче утврђење на свету, породица... Нема те силе која би урушила муком стечене бедеме ни за век векова.

Заборавили смо вредност те тврђаве, палате, тог царског двора. Заборавили смо значај, вредност, јачину. Ех, да смо само остали потпуно свесни шта породица значи. Колику тежину има та реч отац, онај човек уморног лица, жуљевитих руку, проседе браде и косе. Колику тежину има реч мајка, она жена меког срца, нежног лица. Колику тежину имају речи брат и сестра, оно двоје који су делови нас и наше душе.

Све док будемо заборављали њихов значај, немир ће владати, блуд и све оно лоше, оно издајничко, оно разочаравајуће. Све оне јуде, убице, људе без срца, саосећања, нису мајке мазиле, није их отац грдио, једноставно нису живели у правој тврђави, нико их није подигао на одговарајући трон, нису они знали, нису умели...

Зато питам се сада? Када ће нас небо опет погледати, када ће доћи крај овом зулуму, када ће свака тврђава стајати мирно без помицања, да ли ће свет постати боље место са свим својим тврђавама? Питаћу се тако у недоглед, све док овај многобројни свет не схвати праву вредност, ону исправну, искрену и истиниту.

Све ће лоше престати, свака зла работа ће стати, онда када постанемо двор правих стубова. Онда када нам мајка улије љубав, емпатију, саосећање, поштовање, разумевање и стид, онда када нам отац улије јачину, самопоштовање, веру и богобојазност. Када све ово будемо имали, када будемо свесни, свет ће продисати, људи прогледати, завладаће вечно пролеће.

Пустите да праве зоре заруде, да сунцима заспемо сељенске студе, да у сваки кут пролеће наступи, да тама оде у бескрајни понор без дна, да се људи воле, да све мирише на живот, а не на барут, сузе, крв, тугу и патњу, да не гледамо више црну тмину, да у наше тврђаве дође светлост, која се не гаси.

Ми смо огледало наше породице, не дајте да то огледало даје неисправан изглед. Нека овај наш големи свет замирише на чисто, на онај рајски мир.

Ви родитељи посветите се, а ви децо покажите се.

Сејмо у својим њивама оно што неће привући коров, сејмо оно што ће заувек остати лепо и оно што ће ту њиву чинити посебном.

Биографија Амеле Рамчевић

Амела Рамчевић је ученица другог разреда Средње школе у Новој Вароши која је велики љубитељ књижевности, особито наше. За свој највећи „хоби“ сматра писање својих „малих дела“, а као највећег узора у писању издваја Иву Андрића.

Шифра: 517

„Здрава породица - темељ здравог друштва“

Отворих очи и забљесну ме светлост, јака, бела и заслепљујућа. Удахнух ваздух, сув и тежак, у моја неспремна плућа. Видим непозната лица, беле зидове, кревет. Осећам болничнки мирис, стерилан, а неподношљив. Заплаках онолико гласно колико је мој слаби глас допуштао. Где сам дошла?

Поред толико болница и доктора, нисмо здрави. Још су наши преци боловали од разних болести које и данас познајемо, али постоји и нешто ново, недавно откривено, са чим се они нису борили, или је бар њихова борба била лакша. Нешто подмукло, непредвидиво, без почетка и без краја, спремно да нас све отрује и уништи – оболело друштво.

Оно прети свима. Неки ће остати имуни, али много је више оних који ће поклећи, постати и сами болесни. Ова болест посебно је тешка јер нема симптома ни лека. Нисмо је ни свесни, а она нас изједа и споља и изнутра.

Овакво болесно друштво наизглед делује сасвим нормално, а заправо је чврсто изграђен склоп од погрешних вредности схватања, недостатка љубави и саосећања, мржње, зависти, неприхватања. Потребе за материјалним изнад духовног, које је од давнина неопходна храна за душу. Страха од живота, усамљености у свету пуном људи. Користољубља и неискрености. Отупелости.

Када се нађе у оваквом свету, човек је испрва збуњен, уплашен и несигуран. Често покушава да верује у људску доброту иако га много тога уверава у супротно. Враћа се ослонцу који му упорно измиче. Онда, после одређеног времена и узалудне борбе, почне да се покорава. Постане и сам део система који га је плашио. Погрешне вредности прихвати као праве, престане да воли и машта и разуме друге. Заборави да му је и самом нанесен бол и почне да га наноси другима.

Ипак, не заврше сви тако. Постоје и они који су довољно јаки да љубављу и ведрином истрају, супротстављајући се наизглед непобедивом свету. Такви људи темељ су нашег друштва и човечности. Они су драгоценост за све нас. Шта је оно што их чини таквима? Шта је то толико јако и истрајно у човеку, толико чисто и неокрњено да га ни овакав свет не може уздрмати?

Престадох да плачем. Мајка ме приви на груди. Осетих топлину, њен дах, њену љубав. Отац се смеши, јак и сигуран. Знала сам да нисам сама, да сам вољена, да ми не могу ништа ни светлост, ни ваздух, ни велики бели зидови, ни људи, ни злоба, ни новац, ни самоћа. Они су мој ослонац.

Као да сам већ тада знала да ћу целог живота бити здрава. Да ћу увек имати моћи и снаге, суочити се са људима, школом, проблемима, првом љубави, разочарањем, тугом, падовима. Да ћу бити спремна где год пођем, а опет имати где да се вратим. Да ме овај свет никад неће променити и поразити, јер имам темељ јачи од сваког зла – породицу.

Са животом се борим сваког дана. То је тешка и непрекидна борба. Некад пожелим да одустанем, учини ми се да ипак нема смисла, али сетим се њих. Сетим се свега чему су ме научили, свега што су ми пружили и кажем себи – нећу их разочарати. Даћу им доказ да њихова борба није била узалудна. Служићу се снагом коју су ми дали и можда ћу је и сама некад предати својој деци, а она својој. Можда, ако ту снагу будемо довољно чували и неговали, овај свет ипак некад оздрави.

Биографија Иве Ранђеловић

Ива Ранђеловић је ученица четврте године природно-математичког смера гимназије. Остварила резултате на многим такмичењима из различитих предмета, као и на више литерарних такмичења. Сви њени успеси су прошле године заокружени Светосавском наградом, коју сматра својим највећим успехом.

Шифра: КАЛИФОРНИЈА

„Здрава породица - темељ здравог друштва“

Без корена, стабло би пало понесено првим ветром, без здраве породице, нејако младо биће пада пољуљано олујом живота.

Рођени смо скоро исти. Уплакани, тешки свега пар килограма, несвесни ситуације у којој смо се нашли, а неспособни да сами опстанемо. Тада смо сигурни да је породица једино што нам је истински потребно. Неко да нас уплакане носи на грудима, уморне успава песмом, да нам да живот. Неко да нам покаже шта значи волети и бити вољен. Да његов глас оживи прве речи које чујемо, да нам буде ослонац док првим корацима безбрижно идемо ка одрастању. Да у њему видимо сигурност, а кроз њега постанемо свесни себе.

Ми не знамо шта је то свет, куда нас воде дани који долазе. Али знамо да ће родитељи бити они који нас кроз све то време воде са собом. Зато се и не плашимо. Страхујемо само да нас неко од њих не одвоји. Они брину све наше бриге. Гледају нас као део себе, јер ипак, од њих смо постали.

Док смо још тако мали, наш мозак упија све. Он се тада развија, образује своје законитости, и ствара слику „нормалног“. Волећемо друге онако како су нас волели. Пазићемо онако како смо били пажени. Видећемо себе баш онако како су нас видели, када још нисмо били свесни лика у огледалу. Прошлост је обликовала нашу садашњост. Све што смо проживели нас је мењало.

Када већ мало одрастемо, постанемо свесни себе и света у коме живимо, ни тада улога породице не престаје. Можда смо сада способни да сами обавимо доста тога, али засигурно, нисмо прошли све. Породица има главну улогу у томе, какви ћемо постати. Шта ће бити наша интересовања, шта ћемо сматрати исправним и које вредности ћемо поштовати. У породици сваког дана гледамо љубав – или мржњу, слогу – или раскол. Сматраћемо пожељним оно на шта смо у породици навикли, јер човек тежи познатом па макар то било и лоше по њега.

Из здраве, складне и породице испуњене љубављу и бригом, развијају се велики људи. Људи пуни разумевања, љубави и стрпљења. Спремни су да воле, пруже љубав и покажу емпатију.

Породица има главну улогу да нас охрабри, подржи и подстакне у остваривању својих снова. Да нам покаже да можемо све што пожелимо, и да ће бити уз нас и онда када погрешимо.

Све што смо у породици усвојили, пратиће нас цело живота, јер очи памћења никад не ослепе.

Биографија Дуње Ковачевић

Дуња Ковачевић је ученица друге године природно-математичког смера гимназије, са највишим оценама. Поред школских обавеза учествује у мноштву ваннаставних активности, хору, библиотечкој и секцији страних језика, обележавању важних датума. Свестрана је и интересовања јој сежу у разне области природних, техничких и друштвених наука.